Pre nego što kolegi, roditelju, kandidatu za posao, saopštimo da je previše star za neko radno mesto, možda bi trebalo da porazmislimo. Ljudski vek je znatno produžen, da li i životna razdoblja treba da drugačije posmatramo?
Ozbiljan argument za to stigao nam je – pravo iz dubokog svemira. To je posada misije Artemis II.
Pogledajmo im u lične karte. Na dan poletanja u svemir komandir misije Rid Vajsman imao je 50 godina. Pilot Viktor Glover napunio je 49, specijalisti Kristina Koh 47, a Džeremi Hansen opet 50 godina.
NASA
Put u kosmos, najdalje što je čovek ikada otišao. Deset dana u kapsuli Orion, sa složenim fizičkim i mentalnim zadacima. Čekaj, zašto NASA nije poslala fantastično pripremljene, edukovane mlade ljude, već iskusne, prekaljene stručnjake u zrelim godinama?
Izgleda da se nešto promenilo, u astronautici, a i u životu uopšte. Kada je prva ljudska posada sletela na Mesec, sva trojica kosmonauta, Armstrong, Oldrin i Kolins, bili su vršnjaci i svi su imali po 39 godina. Prvi čovek koji je poleteo u svemir Rus Jurij Gagarin imao je u tom trenutku svega 27. Kako smo stigli do toga da prosečna starost člana prolazne lunarne misije bude čak 49 godina?
Počelo sa izdržljivim pilotima
Na početku svemirske ere kriterijumi su bili uski i dosta grubi. Za Mercury je NASA tražila vojne test pilote, mlađe od 40, ispod određene visine, sa vrhunskim fizičkim stanjem i velikim naletom na mlaznim avionima. Sovjeti su takođe birali pilote Ratnog vazduhoplovstva koji su morali da zadovolje stroge granice po godinama, težini i visini. Drugim rečima, u doba Gagarina i prvih Amerikanaca tražio se profil „mlad, sitniji, ekstremno fizički sposoban pilot za rizičan eksperiment”.
Vreme ekspertize
Današnja NASA formalno nema starosnu granicu za program astronauta. Umesto toga traži napredno STEM obrazovanje (nauka, tehnika, inženjerstvo, matematika), profesionalno iskustvo ili veliko pilotsko iskustvo, plus prolazak „long-duration flight” lekarskog pregleda. To već samo po sebi pomera prosečnu starost naviše: dok skupiš master, ozbiljnu karijeru, komandno ili test-pilot iskustvo, ili godine rada u inženjerstvu i operacijama, više nisi u kasnim dvadesetim.
Shutterstock
Više od pilota
NASA sama navodi da je od prvobitnih pilota prešla na mnogo širi skup profila: test pilote, inženjere, lekare, naučnike, geologe i druge specijaliste. Generalna inspekcija NASA eksplicitno piše da su se potrebni skupovi veština kroz vreme menjali i da je NASA od 1965. počela da širi korpus na doktore, naučnike i inženjere, a od 1978. i na širu kategoriju „specijalista u misiji”. To prirodno povećava prosečne godine, jer su takvi profili rezultat duže profesionalne putanje.
Prošlo vreme pionira
Najvažnija praktična promena možda je to što Artemis II nije „prvi skok u nepoznato” kao Vostok 1, nego složena probna lunarna misija koja traži ljude sa ogromnim operativnim kapitalom. Sama biografija posade to pokazuje: Vajsman je inženjer i veteran ISS misije; Glover je mornarički avijatičar i test pilot; Koh ima dugu ISS misiju i veliko iskustvo u radu sa eksperimentima i EVA okruženjem; Hansen je vojni pilot i oficir, koji je dugo radio u službama podrške za slične misije. Znatno složeniji istraživački i posmatrački zadaci nego što ih je imao Gagarin u Vostoku traže i drugačiju vrstu kvalifikacija.
Napredak u medicini
Rana kosmonautika je radila sa mnogo više nepoznanica i sa mnogo manje razvijenim medicinskim modelima. Savremeni NASA medicinski standardi otvoreno kažu da se procena zdravstvenog rizika radi prema parametrima misije, vozila, trajanju, udaljenosti od medicinske pomoći i individualnim potrebama kandidata. To znači da se danas ne oslanjaš na prostu pretpostavku „mlađe je sigurnije”, nego na finiju procenu: da li je konkretna osoba dovoljno zdrava i funkcionalna za konkretnu misiju.
Umesto zaključka, možemo se pozvati na arhetipove koje ljudi inače spontano lako prepoznaju. Za prve misije bio nam je potreban junak, heroj, snažan i sposoban; za moderna putovanja u svemir tražimo mudraca, iskusnog, kvalifikovanog, spremnog.
